glas javnosti,dušan

Glas javnosti: Dušan Kenjić Duca, penzioner

30.03.2015

Sarajevo,30.03.2015. ( Tekst objavljen u magazinu Start BiH od 10.03.2015.)

Radni vijek je proveo na mjestu kurira ili nosača pošte u Unioninvest-u ili sarajevskoj „bijeloj kući“ kako su nekada zvali ovu kompaniju.  Danas skroman kućni budžet dopunjava skupljanjem upotrebljivih roba iz kontejnera za smeće. Svakog jutra, dok radni narod ide na posao, Duško sa svojim biciklom i gajbicom, iz Istočnog Sarajeva u RS ide kroz svih pet Dobrinja, bez obzira na entitetsku liniju razdvajanja. Izgubio je kćerku i zeta,pa on i supruga brinu o unuku




- Imali smo šest predstavništava širom Jugoslavije, pa gradilišta, a ja sam sve to obilazio i nosio poštu, pare, čekove, akceptne naloge, strogo povjerljivu poštu, poklon-čekove ženama za 8. Mart. Gdje god dođem ljudi su me čašćavali, a išao sam u sve bivše republike, u Makedoniju, Sloveniju,  do Kopra,  Portoroža... U Irak! 

120 puta sam letio avionom, a mogao sam ko zna koliko puta, nego nekada poštu pošaljem po našima koji idu tamo. Znali su me na skoro svim aerodromima, ponekad se znalo desiti da mi poklone besplatnu promotivnu kartu, kažu: više volimo tebi, Duško , nego nekom drugom!  Vozom ne znam ni koliko puta sam putovao. Jednom sam vidio da neki banditi hoće da mi otmu torbu, a ja nosio čekove ženama za 8. Mart: ušla grupa njih, pa sve oko mene, pa mi uzmu kapu, pa me provociraju,a ja šutim i držim onu torbu, vidim oni se nešto svađaju i pobjegnem u ve-ce i promašim stanicu, ali sačuvam  torbu, a bonove odnesem sutra.  Raja me zvala Legenda, a ja sam njima, pored svoga posla, završavao sitne poslove u gradu: plaćao račune za svjetlo, kiriju, obdanište, stambeno... 


Dok raznesem poštu za preduzeće, poplaćam račune za raju! Svaki dan sam imao džepove pune keša, kusur mi ljudi ostave ili me počaste drugačije. Nije meni bilo cilj da tako dobijem novac,  nije mi trebao, nisam imao veliku platu, ali sam imao dnevnice i volio sam da učinim ljudima. Bilo mi je dobro, volio sam taj posao. 

Dešavalo se da ja odem na more, a oni mene dignu s odmora i ja ostavim ženu i djecu, vratim se na posao. Kada je došlo vrijeme da idem u penziju, raja me nije dala, pitaju direktora: ko će raditi kada Dule ode ?! A nisam ni ja želio i onda su oni meni izmislili ugovor o djelu. Rekli su mi da ću imati penziju i taj ugovor o djelu i da će me plaćati po njemu, da ću raditi kao i do tada i putovati. Ja to prihvatim.  Ali ne dade mi se, zapucalo.


 Dobio sam ja rješenje o penzionisanju , ali na dan kad sam ga trebao preuzeti  zapucalo se. Ostala mi radna knjižica u preduzeću na stolu. I onda sam, pošto smo ostali bez ljudi, radio kao čuvar.To nisam volio: bilo je raje koja voli da ukrade, a  ja to ne volim, ne volim da prijavljujem... Na kraju sam u penziju otišao 2005. A od 1961. sam.. ili od 1966. ,radio u Unioninvestu. Mnogo je direktora prošlo kroz preduzeće, vojnih i civilnih lica: Suljagić, Brkić koji je otišao u Ustavni sud, pa...Jedne godine sam za 22. decembar, jer smo bili vojna firma, dobio novčanu nagradu, a pred penziju i sat i zahvalnicu.

Ne žalim se

- Ne rovim ja puno po kontejnerima. Skupljam bakar,  poneki rezervni dio, rastavim neki televizor ako nađem. Moj direktor Andrija živi na Otoci i on mene zovne kada nađe bakara, željezo ili nešto slično, pa ja odem po to. Skupim i nešto odjeće jer ima jedna žena u komšiluku koja mi za to da malo para.., Ma ima nas oko kontejnera koliko ti bog hoće, puno, puno, pa ja, ako već neko ima, samo pogledam i prođem. Ma ja ne želim tuđe, oteto je prokleto. Pokupim i ako ima nešto za životinje jer imam dvije koze i kokoši. Slabo nose koke, uzimao sam one po 3 marke, pa nekada nose , a nakad neće, ali ne žalim se .


Samo da ga izvedemo na put

- Imam taj pejsmejker, to sam dobio, pa siguran sam, kada mi je zet umro. Trebao sam ići u Foču na kontrolu, ali nisam.  Volio bih kod ove Lozo (Vesna Lozo – op.aut.), ona je odlična,  jedan moj jaran je bio kod nje na Ilidži i platio 70 maraka, ali ja ne moram jer ona ima ugovor sa bolnicom u Foči i ja to ne bih platio, a ona pregleda fino, vrlo je skromna, a temeljita i detaljna, sve pregleda i pita.

 Ima još tih dobrih doktora, i u Foči i u Kasindolu, ali eto ta Lozo je dobra. Imam ja sada lijekove, ali nekada mi se poremeti pritisak iako ih redovno uzimam. Brinem za unuka, volio bih da za mog života završi školu i oženi se, da vidim da ima nešto, da je izašao na put. Kćer mi je umrla prije 11 godina i od tada mi o njemu brinemo, a eto i zet umro nedavno – puklo mu slijepo crijevo, a on nije htio niti   ići kod doktora, niti nama šta govoriti da se ne sekiramo. Sve to se inficiralo i ode za četiri dana. A mali studira ekonomiju i nije mi lako kada ga vidim - dijete bez roditelja, vidim da mu je teško, ne smiješ mu svašta ni reći, odmah kaže da on nema nikoga da brine o njemu, kao da žena i ja nismo niko i ništa... Ma eto, samo da njega izvedemo na put.

Sve se poremetilo

- Kaže neki dan ovaj jedan musliman da su gori ovi mladi što nisu zapamtili rat nego mi koji smo prošli kroz njega jer mi znamo kako je bilo i da rata nije trebalo biti. I u pravu je. Vidiš da nigdje nema dogovora nikakvog, jedni 'vako -  jedni 'nako. Političari lažu, mlate pričom... vidi se to.

 Bilo je onih 60 minuta i vidiš da se oni ne slažu: onaj Hrvat i onaj naš što zavrće rukave, onaj ćelavi i onaj jedan musliman i  onaj što uvijek sjedi -  k'o horozi kada ujutro zapjevaju pa se naduravaju. A i onaj Omerović... ne valja se onako ponašati. Ne vjerujem ja ni u te Srbe. Eno mi crkve blizu kuće, nisam otišao godinama, samo sam bio kada mi se sin vjenčavo. Ne vjerujem ja ni u te hodže, ni u popove, oni su zavadili narod, oni i Amerika. Još nešto oni čekaju, ali ne znam šta!

Ima raznih zgoda
 
   - Jednom ja gledam ima li nešto za životinje, kad neka žena viče sa zgrade. Ja pogledam, a ona baca kesu. Uzmem ja to, stavim u gajbicu i donesem kući. Nisam taj dan ni raspakovao to što sam donio, pa nisam ni gledao do ujutro. Ujutro da uzmem taj hljeb, kad u kesi neki notes, u njemu 50 KM, lična karta, nalazi, uputnice...
 Uputim se prema onoj zgradi, na adresu sa tih nalaza, nađem ženu i vratim joj sve to. Zahvaljivala mi se, davala mi pare, ali ja to neću, neću tuđe. Počastila  me na kraju ta žena, a meni je drago da sam pomogao. Znam da bih, kad bih uzeo tuđe, izgubio tri puta toliko. 



   












Zahvaljujem se raji iz Unioninvesta

Prije mnogo godina u Unioninvestovom glasilu novinar Mustafa Smajlović objavio je tekst o Dušku Kenjiću Duletu. Ima tu smiješnih i lijepih stvari o njemu , a fotokopiju  je Dule sačuvao do danas.
- Molim te objavi i ovo i napiši i prenese da se ja zahvaljujem svoj raji iz Unioninvesta koja me pazila i poštivala kao radnika, želim svima da im se zahvalim za sve što smo prošli zajedno – poručuje on.
Tekst prenosimo u cjelosti:

"Trideset i tri godine su pored njega zveketale lakovane cipelice, bjelasala se koljena sekretarica, kravatama bili utegnuti debeli vratovi direktora... a on ostao isti, onakav kakvog ga je zaljuljala kijevska kolijevka, jednostavan i prost kao istina.  I za trideset i tri godine radnog staža nije uspio namaknuti kilo preko šezdeset. Ostao je na metar i žilet, sitan, suvonjav... a hitar i vrijedan k'o mrav: Dušan Dule Kenjić. Pismonoša. Kurir. Kurir iz Unioninvest-ove bijele kuće trideset i tri godine trči kroz život sa torbom punom virmana, akceptnih naloga, uvjerenja, projekata, ugovora, pisama, dopisa, prepisa i šta-ti-ja-znam, kako to on završava nabrajanje svoga strogo povjerljivog tereta.U svom radnom vijeku samo je promijenio jednu službenu kapu. Druga je na glavi, istog kroja kao ona prva. Kačket. Željezničarski. Bez te kape je nezamisliv, kao i bez pozdrava: 'Bro jutro svima koliko vas ima! Kada uđe u kancelariju zapahne ga miris šminke, a parfem-dame njegov miris - miris šljivke. Ranije dok je šljiva rađala na grani pio sam šljivovaču, a danas češće gucnem lozovaču, kaže Dule. O njemu ima anegdota: Nosio je službenu poštu na gradilište Bosanski Petrovac. Tamo se gradio vodovod. Napije se u vozu, izgubi sat i cipelu, ali dvije stvari nije nikada izgubio: torbu s dokumentima i kačket. Šta si pio Dule, pitaju ga. Vodu, kaže on. I tako si se napio da si izgubio sat? – pitaju. Kakav sat? Zar nisam stigao na vrijeme? A tu je i dokuemntacija – odgovorio je Dule. 
Dule je omiljen među gospodom olovka-zanimanja zbog svoje jednostavnosti i iskrenosti. A i treba im – za ovo i za ono. Što ne može lakovana cipela, može Duletova gumena bakandža: do trafike, pošte, buregdžinice, vodovoda... Gospodi je teško odlijepiti svoj guz od fotelje, a Dule to nema, da prostite, prazan mu tur. Ima Dule svoje poštenje i svoju naviku da posluša. 
U svojoj poslušnosti dugoj trideset tri godine nije ni dana bio na bolovanju. 
De ljubim te pitaj mog šefa – kaže. Pitam. Šef kaže: ono što Duel kaže. Bar neka jednom i šef kaže ono što Dule kaže.  Pitam ga kako sačuva svoje zdravlje, a on veli Ujutro čašica, popodne čašica, uveče čašica, a između kajmak, sir, slanina.. Eto to ti je, moj šefe. Dušan Dule Kenjić stanuje između Vojničkog Polja i Dobrinje u Sarajevu, tamo gdje se kućice sklanjaju oblakoderima i višespratnicama. Duletova kućica je preživjela betonski napad. Ostala je u dlaku ista, a ostalo je i malo zemlje oko kućice. Ostala je i staja. Tamo Dule ima nekoga ko muze i ima nešto da oguli. Od koze dobije mrs, a od svinja čvarke i dakako mastan zalogaj, pa dobro i njemu i drugima "– napisao je Smajlović prije ko zna koliko godina. 
Sretan je Dule da je to ostalo sačuvano. 





NAJNOVIJE IZ RUBRIKE

na danasnji
Dogodilo se na današnji dan 17.8.
17.08.2017

Pogledajte događaje koji su se desili na današnji dan.

glumac
Srce Sarajeva za Johna Cleesa, glumca koji nas je nasmijavao godinama
17.08.2017

Komedija i smijeh su od ključnog značaja za vrijeme u kojem živimo, kazao je John Cleese.

kolonija
Otvorena Likovna kolonija 'Vitez 2017'
17.08.2017

Izložbom umjetničkih djela, u Vitezu u srijedu navečer počela je Deseta likovna kolonija "Vitez 2017", koju je svečano otvorio predsjedatelj Predsjedništva BiH i predsjednik HDZ-a BiH Dragan Čović.